(I) U ovoj našoj eri digitalizacije i visoko dehumanizovanih odnosa usled zloupotrebe medija i socijalnih mreža i stoga zamene realnih odnosa virtuelnim, u eri uspavanosti umova i duša i otupljenih emocija kao posledice tehnoloških dostignuća kojih bi se i naš veliki Tesla, rodonačelnik moje osnovne struke, danas verovatno odrekao kad bi video koji je krajnji ishod (o potrošačkoj maniji tako nesvojstvenoj našoj kulturi da ne govorimo), možda je zaista krajnje vreme da se setimo da smo mi pre svega živa bića, sada već ozbiljno otrgnuta od svoje suštine, bilo u duhovnom, bilo u egzistencijalnom smislu. Može li se čovek, prvenstveno čovek ovog podneblja, osećati dobro u sterilnom okruženju koje mu je današnji Zapad, odavno ozbiljno poremećenih sistema vrednosti, nametnuo tj predložio?

(II) Mislim da ne zadugo.Da ne ulazim previše u ono što se popraviti odmah ne može, kao ni u analizu našeg društva koje sada najviše liči na ono što su i najveći Srbi u svojim najmračnijim vizijama predvideli kao naše vreme, počev od Svetog vladike Nikolaja Velimirovića u čuvenoj Nebeskoj Liturgiji i pomenutog velikog sina Like, kroz njegove manje poznate proročanske traktate o početku ovog veka među Srbima, i drugih velikih mislilaca sa darom predviđanja, da vidimo šta se uraditi može. Sada. Odmah. Preporod – nacionalni, verski, svenarodni, koji se uveliko odvija u nama bratskom ruskom narodu, potreban je i nama. Očajnički. Na svim nivoima. I logično je da se ugledamo na veliku braću, kao i uvek. Da počnemo, svako od nas, koliko može, kroz ono što najbolje radi, što voli, čime diše.



(III) Govoriću stoga o tome uglavnom kroz dve oblasti kojima se trenutno najviše bavim ili bolje rečeno, trenutno najviše volim – duhovnost, kroz prizmu crkvenog pojanja, u raznim aspektima i kratkih svetiteljskih žitija vezanih za to i – kroz fotografiju, ali ne kao sredstvo otrgnute samodovoljne umetnosti, već više kao dokument, blago umetnički uobličen, sredstvo povratka i duhovnosti i kulturi i prirodi, kao najvažnijim delovima našeg bića, ako izuzmemo svakodnevnu egzistencijalnu borbu. A ako se dosetim još nečeg, ne zamerite.

(IV) I zašto suncokret kao zaštitni znak ove priče? Kao deo živog sveta koji se stalno okreće ka Suncu, koji i sam podseća na delić Sunca na Zemlji, suncokret u Hrišćanstvu simboliše radost življenja i najviša duhovna dostignuća. Mikrozapis i odraz nama centralnog izvora fizičkog života sa druge strane. Naša težnja, naš polet i naš san, sveslovenski, svesrpski. Kada pogledamo ovaj, ujedno i cvet i prozaično rečeno, industrijsku biljku, u svojoj divnoj imitaciji izvora toplote i života, možemo samo osetiti beskrajni optimizam i nadu (čak i kad ga gledamo sa leđa), kao na ovim fotografijama koje sam zabeležila na prelepim poljima suncokreta naše jedine zemlje Srbije.


Nataša Miljević